Према календару образовно-васпитног рада за средње школе за школску 2023/24. годину, а поводом Дана државности Републике Србије, нерадни и ненаставни дани су четвртак 15.2. и петак 16.2.2024. године.
Први радни дан за ученике и запослене је понедељак, 19.2.2024. године.
На данашњи дан, 15. фебруара 1804. године у Орашцу је подигнут Први српски устанак, а истог дана 31. годину касније, 1835. – на Сретењској скупштини донет је први Устав Србије, један од најмодернијих и најлибералнијих устава тог времена, којим је Србија прва на Балкану укинула феудализам.
Од тада, Србија је мењала државна уређења, званичне називе, била самостална, али и део једне велике монархије, па федеративне републике, док се празник у једном историјском периоду није обележавао, али је 15. фебруар био и остао један најважнијих датума у историји Срба – као датум рођења модерне српске државе.
Дан државности, заправо се, обележава у спомен на почетак Српске револуције, термин који је први употребио немачки историчар Леополд фон Ранке у књизи „Die Serbische Revolution“.
Односи се управо на период од 1804. до 1835. године, који обухвата више историјски важних догађаја – Први српски устанак под вођством Карађорђа, од 1804. до 1813. године, Хаџи Проданову буну из 1814. године, Други српски устанак који је 1815. године водио кнез Милош Обреновић и период његове владавине до доношења Сретењског устава 1835. године.
Сви ови догађаји, довели су до ослобођења Србије од турске власти, модернизације и препорода у српском друштву, који је донео Сретењски устав Димитрија Давидовића, који је, иако начињен по угледу на најлибералније тековине славне Француске револуције, укинут после свега 55 дана, због противљења три моћне царевине тог времена – Аустро-Угарске, Руске и Турске.
Дан државности Србије се славио до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је укинут, а као државни празник у Србији обновљен је 10. јула 2001. и слави се од 15. фебруара 2002. године.
Дан државности Републике Србије У новијој историји наше државе и српског народа нема значајнијег датума од 15. фебруара – Дана државности Републике Србије. Овај празник има двојак карактер – слободарски и ослободилачки. Слободарски је био потреба нашег народа да има сопствену власт у рукама и да самостално одлучује о својој судбини, а ослободилачки да не трпи туђинску власт и јарам. На овај дан 1804. године ударени су темељи државности Србије. Њу су створили наши далеки преци у крвавој борби, најпре за голи биолошки опстанак, а касније за најслободнију државу и светионик слободе, која се економски снажно развијала и имала највећу стопу усељавања на свету, одмах иза Америке. Тај почетак борбе, а треба поменути да су Срби први народ које се побунио против Турака и једини народ који је до своје слободе дошао самостално, без помоћи великих сила, био је почетак борбе за ослобођење и уједињење српског народа. Тада су наши преци престали да се боје Турског царства, а ова борба их је претворила из статуса потлачене раје у слободне грађане. Истог дана 1835. године Србија, која је и даље била у вазалном односу према Османском цварству, добија један од најлибералнијих Устава свог доба – Сретењски устав. Србија је друга у Европи укинула феудализам, а такође је била једна од првих земаља на свету која је забранила робовласништво. Својим Сретењским уставом, Србија је уставно-правном одредбом одредила да сваки роб који ступи на српску земљу има се сматрати слободним човеком. То је време док у Америци робовска снага изграђује највећу светску економију, док све европске земље имају робље и тргују афричким робовима на Атлантику. Србија, која је у 19. веку била бастион народне, сељачке демократије, где су сви грађани били истог материјалног статуса са малим сеоским поседом подједнаке величине, временом се извотоперила и у нашем друштву је дошло до огромне поларизације – на сиромашну већину и богату мањину. У Сретењском уставу јасно су биле прокламоване личне слободе и права појединца, као и подела власти на судску, извршну и законодавну, која је независна једна од друге. Ми Срби би требалo као народ са поносом да се сећамо Сретења, борбе наших предака за ослобођење и демократичност 19-овековног нашег друштва. Треба да знамо, кад нам светски моћници спочитавају „недостатак демоктарске традиције“ и сл, да као народ безмало 2 века познајемо и живимо у демократском друштву, у друштву народног суверенитета. Треба да се вратимо слободарској традицији наших предака, више да волимо и поштујемо Отаџбину за коју су они пролили хектолитре крви, да по узору на њих поштујемо институције, бранимо слободу и демократију за коју су се они борили. Пошто смо ми народ који скупо плаћа цену свог постојања, а веома брзо ту цену заборављамо, треба да учимо из сопственог искуства, да се окренемо сами себи, не тражећи узоре ни на западу ни на истоку. Као што је давне 1910. године Јован Скерлић написао: „Народ у Србији, у слободи васпитаван за слободу, политички сазрео и без тутора, управља сам собом и подигао је државу ни династичку ни сталешку, но искључиво своју, само народну и националну“. Ове речи су кључне и обавезују нас да се према Отаџбини опходимо као према некој старој породичној кући која је наша, али није само наша јер смо је наследили од предака и морамо је очувану (ако је могуће и реновирану) предати својој деци.
