Са нама се лакше и лепше учи

IN MEMORIAM – Мина Перишић (2005-2025)

„Из духовне баште Средње економске школе, данас је Господ убрао један од њених најлепших цветова, нашу дојучерашњу ученицу, Мину Перишић.
У тренутку привременог растанка, не можемо а да као људи не завапимо: Боже, зашто си је тако рано позвао.
Али, исто тако, сви ми који смо је познавали, верујемо да су њен благи лик и радосни осмех били весници једног бољег света и вечног Пролећа. Зато се молимо Богу за покој душе наше Мине, у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора, одакле одбеже сваки бол, туга и уздисање.
Драга Мина нека те наш Свети Архипастир Сава испрати у Царство Небеско ка наручју Господа и Спаса нашега Исуса Христа.“

Вероучитељ Радинко Тешић

Лозница, 24.1.2025.

„Kада дете или младо биће умре, па чак и када није реч о неком тако несвакидашњем и изузуетном као што је била наша Мина, нема простора за причу оиоле конкретнијем виду правде или смисла. Да је правде, места би била замењена – Мина би била жива и стајала међу вама, а ја бих био на њеном месту. Оно што можемо , пак је, да причамо о трагу који остаје за нама; на први помен њеног имена ја помислим да је за мене Мина била љубав, заправо, оваплоћење љубави. Ако верујете да се нико тек тако не појављује у нашим животима, да нам се животне стазе никада случајно не укрштају, онда схватате и када желим да подсетим шта је на првом месту Мина Перишић представљала у нашим животима; једноставно, у својих ни двадесетак година она је нашла своју сврху – да нас подсети и да нас подсећа, а то је чинила из дана у дана, па још и ненаметљиво и крајње опшутено и дискретно, на шта смо све као људска раса способни, какав, често и заробљен потенцијал у себи носимо. Она је за мене била мерна јединица доброте, племенитости, љубави, топлине, саосећања, бриге за другога, нежности, шарма, па и лепоте која је све то тихопотцртавала. Kад је већ тако, брзопотезне утехе нема нити је може бити, то се понајпре односи на Минине родитеље, њену породицу и њене најближе, некако ћемо сви изнаћи некакав начин да се изборимо са тим болом, и да наставимо даље, тај процес је дуг и захтеван, али на то смо као људи осуђени и иза нас векови и векови искуства на том пољу. Ово јако боли, али не смемо се препуштати горчини, можда ће нам се неки виши смисао оваквих неправди некада објаснити, али могли бисмо да некакву и утеху пронађемо у претпоставци да је наша Мина, тако узвишена, напросто већ сада, овако прерано можда била потребнија Царству небеском него нама овде, да је можда Царство небеско на крају њој најпримеренији дом.“

Зоран Јанковић, професор енглеског језика

Лозница, 26.1.2025.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email