Крв живот значи - Катарина Перић

slika

Сваки жељно ишчекивани минут који би означио крај часа личио нам је на нешто недостижно, нешто што се може поистоветити са вечношћу. Ми, матуранти, обично би утом истрчали из учионице и упутили се ка оронулој огради , не бисмо ли могли посматрати згодне, али и неукротиве девојчице из других одељења. Овај пут десио се другачији расплет догађаја.

Уместо ограде, испред мене је на школском игралишту стајала старица, на чијем се лицу дале приметити године шибања о исто, погнута више ка левој страни, но ка висини, чиме је привукла пажњу мојих вршњака. Када ме је друг благовремено упитао за њу, ћутао сам. Стид би ме обузео увек када би поменуо да ми је она мајка.

Свакако, ћутање га је разбеснело. Још један ударац и већ сам био на земљи, и не покушавајући да се одбраним. ОНА ме је учила да никога не смем повредити како мени Бог не би вратио истом мером. Остао сам тамо све док се нису сви склонили са игралишта, а потом се упутио ка уској, стрмој стази док ми поглед није досегао за једном трошном кућом. Бесно сам отворио врата. Клечала је испред иконе Свете Петке и немо мицала усне, све док тишину у соби није заменила моја шкрипа вратима и њен крик. Ослонила се журно на ону здраву десну ногу и помиловала ми руком крваво лице, мешајући своју бојазн са сузама. Болели су ме њени додири, али не колико и душа. Хитро сам склонио њену руку и рекао јој да то не чини јер је ОНА крива за све, да се увек стидим пред друговима јер је "Кљакава" и стара, и због тога што ОНА, заправо, и није моја мајка. Као мач који сече корове најлепших ружа, секао сам речима њено срце. Добро ја то знам. Знам и да ми није биолошка мајка, али не и зашто. Никада ме то није занимало, јер зашто бих слушао приче о некоме ко ме се одрекао као некакве ствари? ОНА је увек ћутала о томе. Ћутала је и сада. Повукла се у собу остављајући ми довољно времена да спустим гард и покорим се савести. Чуо сам јецаје који су допирали из њене собе. Нисам се кајао... нисам, јер сам посегао за остврарењем својих снова у којима ОНА није добро дошла.Ране су кроз пар дана биле исцељене, али душа...Душа је остала да виси о танкој нити моје пожуде за богатством.

 

Завршио сам средњу школу као узоран ученик, скупљајући у једну омању картонску кутију коју сам пронашао по повратку из школе, дипломе са разних такмичења. На родитељским састанцима ОНА се није појављивала, као ни на мојој матури. Нисам ни ја. Плашио сам се да ћу опет бити вршњацима предмет подсмеха када се појавим у оделу неприкладном за ту ситуацију. Уместо тога, разматрао сам све могуће начине да побегнем од беде под чијим окриљем се развијао мој живот, не схватајући да је срећа пут, а не циљ.

Недуго, потом што сам упознао игром "Случајности" Софију, оженио сам се како бих добио неопходне папире за трајни боравак и запослење у Аустрији. "Лажна љубав у замену за бољим животом", мислио сам. Зашто да не? Притом, премда би ми деца само представљала једну више обавезу поред грађевине, посла којим сам се бавио, смакао сам са ума ту замисао. Али признајем, лепо је звучала. Уствари, цео мој живот био је сачињен од расутих делића жеља које сам лепио надом. Све док једног дана, грешком у процени мог шефа на послу, није греда полетела у мом правцу. Нисам се на време одазвао њиховим сигналима за узбуну. Нисам стигао. Моје ноге биле су готово смрскане, али сам преживео захваљујући незнаном даваоцу крви. Доктори ме нису обесхрабрили, јер је постојао трачак наде чија је блага светлост чинила тада цео мој свет. А имао сам ја довољно новца да ме, ако треба, и потпуно новог направе, али здравље није нешто што се купује новцем. Но, све што је могло била су инвалидска колица због којих ме је Софија све више избегавала док ме на крају није измолила да узмем своје ствари и одем уколико не могу поднети да је гледам са другим мушкарцем који је, по свој прилици, требао доћи на моје место. "Хм, која бахатост!", помислио сам. Али, све је то моја заслуга, мој бумеранг живота који ми је вратио целу прошлост на грбачу. Ех, моја мила мајка.

Једне вечери, слушају глас своје савести, спаковао сам само оне најнужније ствари (колико су ми то колица дозвољавала), те, уз помоћ мог дугогодишњег пријатеља вратио се у родни крај. Чуј мене "Родни крај"! Па ја никада нисам ни сазнао где сам рођен. И то је почело да ме копка. Али знао сам да ме старица чека, да јој се увек могу вратити, јер је то МАЈКА. Кућа је била једва видљива од лозе која је опколила, али је и даље била лепа, на неки мени својсвен начин. Овај пут нико није клечао испред иконе, нити се чула шкрипа врата, јер су она била већ довољно отворена без могућности да се помакну. Седела је на старој фотељи у ћошку своје собе, као да некога чека. Као да цео живот некога чека. Онда сам осетио њене хладне руке на врату и топлу сузу која је клизила низ лице. Нисам желео да ме икада пусти из свог наручја, да икада више пусти бол да тече.

Остао сам са њом неко време: не као намћор, овај пут као неко ко је научио да се "Живот" ословљава, осим оним што је лепо, оним што нас тера на јад и на жал. Сазнао сам оно што је одавно требало да имам на уму, само да сам то желео: Моја биолошка мајка ме није чак ни у болници оставила, но на друму. Била је поноћ, субота. Пијана омладина јурила је на све стране као да желе преко реда отићи "Горе". Један такав се кретао ка мени, беспомоћном, у колевци. ОНА ме је заштитила својим телом не марећи за последице, али било је касно (или су јој бар лекари тако рекли). Молила је за моје спасење, али крв која ми је недостајала остала је на путу. Понудила је и њима и Богу свој живот, своју крв, само да би спасила мене - незнано новорођенче. Као Бог сам да ју је послао, имала је крвну групу која ми је одговарала. Свакако, морала је сачекати операцију повређене ноге, јер ако она не би успела, оба живота би нам била угрожна. Но, успела је. Путница из незнаног града у незнани град. Моја друга мајка. Борац. Сапутник. Њене сузе су ми пекле ране на срцу, јер сам знао да то није једини пут када ме је спасила. ОНА је била онај анонимни давалац крви у Аустрији.

Током живота учила ме је да је само време способно да схвати колико је љубав значајна и велика. Учила ме је много чему, али то је било као да сејеш семе по неплодној земљи. Стога, гледајући ме непомичног тих дана, одлучила је да узме ствар у своје руке. Њен изглед није био оличење година, но живота. Зато је измамила последњи атом снаге и ставила моје руке око свога врата, тако да бих висио на њеним леђима док су ми ноге додиривале под. Мислио сам "Ради то да бих могао, бар на неки начин да будем као остали, покретни људи". Међутим, она није посустајала: Корачала је до изнемоглости, одморила би се, те опет у круг...док, кроз пар дана, нисам успео осетити тло под собом. Учинила је да заволим околину коју сам толико мрзео, а очима сам то гледао цео живот, не знајући да су ми очи само облак који заклања видике мојој души.

Пробудили су ме сунчеви зраци док је мирис нечега лепога надражавао моје ноздрве и ум. Био је Божић, најрадоснији празник хришћана. Сео сам у колица (да, добро сам увежбао ту технику) и...на тренутак застао. Са муком сам се подизао ослањајући се на кревет. Коначно, тло је било чврсто и ја сам могао да осетим то. Узео сам штап који је почивао крај мог узглавља и упутио се ка њој. Желео сам да је обрадујем по први пут у животу. Требало ми је доста времена да стигне до врата, али нисам марио, био сам обузет радошћу и морао сам то да поделим са њом. Насмејао сам се када сам видео да је заспала од умора на оној фотељи. "Мајко", рекао сам то по први пут у животу, некако бојажљиво. Још мало ми је требало времена да јој се приближим. Њена изборана рука која је некада миловала моје крваво лице и у чијем наручју сам доцније осећао спокој, била је хладна.А ја... ја сам само хтео да је обрадујем, да учиним да се поноси својим успехом. Тим што је, по ко зна који пут ризиковала свој живот зарад мог, али Бог те увек награди нечим како би му дао нешто заузврат.

Икона на зиду се и даље смешила, као да говори: Не постоји ништа што није пролазно. Не брини, ОНА је горе срећна јер је своју мисију по заповести Божијој испунила. Пламен ЊЕНОГ срца има јачу моћ од свих мрачних осећања.

 

 

ПЕРИЋ КАТАРИНА I-З

Share

Распоред часова за ученике I полугодиште 2018/2019

Распоред часова за наставнике I полугодиште 2018/2019 + Распоред дежурних наставника

Распоред смена прво полугодиште 2018/19:

I и II разред прва смена

III и IV разред друга смена

Сви ученици одељења сервир су прва смена

* Распоред звоњења

 * Програм заштите ученика од насиља, злостављања и занемаривања.

* Уколико сте изложени било ком облику насиља у школи можете то пријавити на e-mail адресу:    stopnasilju.esloznica@gmail.com

* Пословник о раду ученичког парламента можете преузети овде.

* Распоред писмених задатака и контролних вежби за прво полугодиште школске 2018/19 можете погледати овде.